Уобичајени изговор за приватизацију јавних предузећа био је да праве велике губитке, и да ће државна управа бити у могућности да новац, који ће добити смањивањем губитака, употреби за развој привреде. Сувишно је рећи да и поред огромног броја приватизација није дошло до развоја привреде. Осим што је државна управа расипала новац на невладине организације и непотребне агенције и друга бирократска тела, треба поменути да је давала новац такозваним "страним инвеститорима". Док су повећавали порезе које домаћи привреднци морају да плаћају, њиховој конкуренцији су давали пореске олакшице и специјалне услове.
Дакле стране компаније добијају новац и од своје и од наше владе, а премијер покушава да представи наше предузетнике као неспособне и без идеје, а наше раднике покушава да представи као некакве лечунге којима је потребна "промена свести" да би нешто почели да раде.
Други изговор за приватизацију који се често наводи је да ће предузеће боље пословати ако је у приватном власништву. Успех предузећа зависи од потражње робе коју производи, количине новца која се улаже у опрему потребну за производњу и ефикасности запослених. Успех предузећа не зависи од тога ко ће узети разлику између прихода и расхода тог предузећа. Свеједно је да ли ће профит предузећа узети држава или приватник. Једина разлика може бити у томе да ће приватник или уложити више новца за опрему или запослити способније директоре.
Јасно је да државна управа може да купује потребну опрему за производњу; И нема ни један разлог зашто државна управа не би могла да запосли баш оне кадрове које би и приватник запослио, али ипак то не ради. Зашто?
- Јер на кључна места у јавним предузећима постављају кадрове по партијској или рођачкој линији. Људи на власти доводе своје неспособне пријатеље да воде предузећа у државном власништву. Ти њихови пријатељи примају огромне плате и шраве још већу штету.
Потребно је увести некакве основне критеријуме, како за запошљавање, тако и за оцену рада.
Бесмислено је да се директори који упропаштавају предузеће које воде смењују тек када се промени власт у држави.
Један очигледан разлог због кога се јавна предузећа приватизују уместо да се у њих уведе ред је да људи на власти примају новац "испод стола" од купаца тих јавних предузећа. У прилог овој тези иду чињеницe да се предузећа продају по апсурдно ниским ценама, и да се неретко дешавало да приликом приватизације купац плати само предузеће, а земљиште које је било у употреби (али не и у власништву) предузећа добије за џабе.
Најављивањем приватизације Телекома државна управа је доказала да то што је предузеће профитабилно и од стратешког значаја није препрека да се оно прода.
Закључак који се намеће је да влада није "неспособна", како је називају квази-опозиционе странке, које немају релевантних програмских разлика, већ се само боре за власт не би ли они били ти који ће ставити у џеп проценат од приватизација, него је влада корумпирана. Оно што сада гледамо је како људи на власти раде против државних интереса како би остварили неку ситну личну или страначку корист.
Оно што свима треба нам буде јасно је да приватизација није никаква економска развојна стратегија, већ најобичија пљачка.
