Присилна вакцинација

Нови закон о заштити становништва од заразних болести предвиђа присилну вакцинацију,
против чега се незанемарљив број људи побунио.
О томе није било пуно дебате на масовним медијима. Више времена су добили људи који се залажу за тај закон, да држе монологе о томе како су вакције нешто најбоље што се људској врсти десило и о томе како се обавезној вакцинацији противе само некакви лудаци или злонамерни људи. У оно мало дебате што је било, водитељи су били пристрани, а као противници обавезне вакцинације гостовале су углавном жене које нису навикле да буду испред камера и жене које не могу смирено да причају о томе јер су њихова деца тешко оболела након вакцинације.
Људи који не желе да се вакцинашу нису лудаци. Мало им је чудно то што уз таблете које купимо у апотеци (у којима је само лек за једну болест) добијемо читаву листу могућих нежељених реакција; а за вакцине (које садрже лекове за више болести, носиоце тих болести, храну за те носиоце болести и презервативе) "стручњаци" тврде да су сасвим безопасне.
Али погрешно је да судимо треба ли вакцинација да буде присилна на основу тога да ли верујемо да од вакцинације има више штете или користи. На основу тога да ли верујемо да од вакцинације има више штете или користи можемо да одлучимо да ли ћемо се ми вакцинасати.
А овде је имамо једно друго питање - Да ли је тело појединца власништво тог појединца или власништво државе? Ако је тело појединца његово власништво, онда је несумњимо да тај појединац може да одлучује да ли ће у њега убацити садржај вакцине или не. Убадати некога иглом против његове воље је мучење. Ја сматрам да државна управа треба да буде у служби грађана, а не да са њима располаже како јој је драго.